Ljudi od oružja u Italiji XVI veka June 28, 2019 – Posted in: Blog, Štampana izdanja

Činjenica da je Fanfula jedna od javnosti manje poznatih Pratovih priča ni u čemu ne umanjuje značaj ovog grafičkog bisera (baš kao ni značaj Bilija Džejmsa, Senki ili Sandokana, da ne govorimo o delima po motivima Roberta Luisa Stivensona Ostrvo s blagom i Silom odveden!), koji je veliki majstor realizovao tokom njegove petogodišnje saradnje sa Corriere dei Piccoli, poznatim italijanskim nedeljnikom za mlade. Fanfuline avanture (kako je prvobitno glasio naslov stripa) objavljivane su u serijalima ovog časopisa od 8. oktobra 1967 (broj 41) do 25. februara 1968 godine (broj 8). Strip je štampan na 45 naizmenično dvobojnih i trobojnih tabli. Od onda, međutim, Fanfula pada u izdavački zaborav iz kojeg ga nije izvuklo ni nekoliko specijalnih publikacija ograničenog tiraža. I to je zaista šteta! Tim pre što je pričom koju mu je Mino Milani napisao po njegovoj meri, Prat želeo da udahne svež stripski dah na stranice gorepomenutog nedeljnika.  

Priča u žižu stavlja Fanfulu da Lodija (pravo ime Bartolomeo Tito Alon), hrabrog ratnika, učesnika svih važnih bitaka XVI veka na italijanskom tlu. Radnja počinje 1527. godine razaranjem Rima od strane landsknehta – ratnika u službi cara Karla Petog, koje je predvodio  Georg Frundsberg, za koga je vojevao i Fanfula. Ovaj događaj se međutim tek ovlaš spominje u delu. Prat ga koristi pre svega kako bi karakterno i grafički oslikao Fanfulinin lik. Glavna radnja se zapravo odvija dve godine kasnije – 1529, tokom ospade Firence, grada koji je neposredno pre toga proterao porodicu Mediči, postavši time republika i poverivši svoju odbranu Malatestu Baljoniju. Okosnicu stripa čini taj događaj, kao i izdaja koju su počinili Baljoni i njegovi saradnici sklapanjem tajnog dogovora sa papom Klimentom VII i sa imperijalnim snagama, čime su zapečetili sudbinu Firentinske republike. Iako inspirisan vrlo konkretnim istorijskim događajima, značajan deo priče se oslanja na pustolovne intrige koje celini daju narativnu snagu i impuls. Fanfula kakvog nam Prat predstavlja jeste grub i prost čovek, sa dozom surovosti bez koje ne bi mogao da opstane u tom mračnom vremenu. Crni povez koji nosi preko oka i dela čela dodatno naglašava njegovu zlokobnu i nabusitu pojavu, koja kod njegovih neprijatelja izaziva straha, uprkos naletima velikodušnosti koju povremeno ispoljava. Veština kojom Fanfula barata ogromnim, teškim mačem, svedoči je da je reč o prekaljenom ratniku, baš kao što ga sveštenička odora čini čovekom mira. Fanfulu naime, u jednom trenutku, naglo obuzima snaži religijski poriv koji ga tera da se povuče u manastir – događaj o kojem, za razliku od njegove neumerene strasti prema piću (vinu, velikoj količini vina) i opsesivne i nesvesne ljubavi prema ratu i oružju, ne postoji nikakav istorijski trag.

Pratov rad, ovde predstavljen u italijanskom formatu, sa dva kaiša po stranici, dobija sasvim novu vrednost u odnosu na prethodna izdanja, sva objavljena u manjim kvadratima. To nam omogućava da uživamo u stripu prekrojenom u brojne, proširene i asimetrične vinjete koje ostavljaju jak vizuelni utisak, dodatno ojačan znalačkim dodavanjem crne boje. Naracija i crtež time dobijaju na snazi i dinamičnosti, što ovo ostvarenje i danas čini veoma savremenim. Iako to deluje neshvatljivo, tadašnji direktor Corriere dei Piccoli, Karlo Triberti, nije mnogo cenio ovo delo. Prat mi je sâm jednom prilikom priznao da je, u trenutku dok je dovršavao poslednji kaiš ove priče, Triberti prošao kraj njegovo radnog stola, za trenutak bacivši pogled na ono što je Prat crtao, i oporo izgovorio: „Prate, naša saradnja je ovim okončana“. Zatim je otišao bez daljih objašnjenja. Prat mi je kasnije objasnio da su se i pre toga nazirale pukotine u njihovoj saradnji i da je, sve u svemu, ova završnica bila potpuno logična posledica nebrojenih ograničenja kojima je morao da se povinuje tokom petogodišnje saradnje.

Posmatrajući ga danas (ali i iz perspektive vremena kada je nastalo), deluje gotovo neverovatno da je ovo ostvarenje zapanjujuće svežine crteža i moćne izražajnosti moglo da postane povod za raskid saradnje. Sve i da se uzme u obzir Tribertijev izuzetno konzervativan stav o ulozi stripa u Corriere dei Picolli, njegova reakcija danas deluje toliko neprikladno da joj je nemoguće naći opravdanje. Najpre će biti da je ovo bio izgovor za stavljanje tačke na sukob naravi koji je svo vreme opterećivao Pratovu saradnju sa Corriere dei Piccoli. Za kraj, da se vratimo samom izdanju. Osim već pomenutog drugačijeg rasporeda kaiševa, primetan je i besprekoran grafizam, kao i prikladno dodavanje boja koje oplemenjuju konačni izgled dela. Može li se dakle ovo nazvati premijernim ostvarenjem? Ne baš, ali svakako jednim ponovnim otkrićem, retkim i dragocenim.

Tekst: Antonio Karboni

Bilo jednom u Francuskoj… priča inspirisana istinitim događajima »